Igor Koruga

oktobar 2015.

Ann Cvetkovich: Depression, a public feeling

Mark Fischer: Capitalist Realism – is there no alternative?

Ana Vujanović & Bojana Cvejić: Public Sphere by Performance

Koje tri knjige smatrate važnim za umetnost danas?

Razmišljao sam dugo o tome koje knjige da izaberem. Uzimajući u obzir da su mi uvek važne okolnosti i uslovi konteksta u kojem stvaram i proizvodim svoj umetnički rad, rešio sam da mi to posluži kao glavni kriterijum u ponudi sledeće tri knjige, za koje smatram da transparentno i kritički analiziraju i imenuju opšte okolnosti koje uslovljavaju (umetnički) radu današnjem društvu.

Public sphere by performance, Bojana Cvejić & Ana Vujanović
Knjiga je pre nekoliko godina proizašla iz (i dalje nezavršenog) istraživanja grupe Teorija koja Hoda, koje se bavi analizama javne sfere i njenog nestajanja tokom dvadesetog veka kao obeležja krize reprezentativne demokratije. Analizom (dis-)kontinuiranih izvedbi (performing) različitih narativa, ideoloških vrednosti, kulturoloških obrazaca, pravnih regulativa, društveno-političkih koncepcija i pokreta, umetničkih inicijativa na primerima nastajanja i opstajanja savremenog zapadnog neoliberalnog društva i bivše socijalističke Jugoslavije, autorke propituju postulate savremenog društva (demokratiju, slobodu govora, emancipaciju individualnosti, solidarnost, kolektivnost i masovne pokrete itd). Spajanjem pristupa antropologije, filozofije i teorije umetnosti, autorke pre svega predlažu jedan zanimljiv metodološki okvir za tumačenje društva, baziran na konceptima društvene koreografije (Hewitt) i društvene drame (Turner), kroz koji se, pored ostalog, može naučiti i to kako se putem ideoloških vrednosti ‘koreografiše’ društveni poredak, ili npr. kako javni govor i retorika kreiraju društveni poredak itd. Mislim da je knjiga važna za današnje umetničke prakse upravo zato što nudi analizu konteksta u okviru kojeg danas svi radimo i stvaramo (bilo da je reč o zapadnom društvu ili društvu Srbije u tranziciji).

Capitalist Realism – is there no alternative?, Mark Fisher
Knjiga se bavi analizom savremenog kapitalizma kao jedinog realističnog političko-ekonomskog sistema, kroz rigoroznu kulturološku analizu sa nepokolebljivom političkom kritikom. Britanski bloger (poznat kao “k-punk”) Mark Fišer analizira razvoj i principe kapitalističkog realizma kao živog ideološkog okvira, kroz primere politike, filma, fikcije, rada, obrazovanja, birokratije, popkulture, ekonomije, mentalnog zdravlja, argumentujući njegovo prisustvo u svim domenima savremenog iskustva kao datosti, pre nego kao konstrukcije. Čak u nekoliko navrata ističe: “It is easier to imagine the end of the world than the end of capitalism”. Ova knjiga mislim da je važna opet zbog definisanja okolnosti u okviru kojih danas generišemo umetnički rad – slobodno tržište, nova kulturna logika kapitala kreativnih industrija, korporativne politike u obrazovanju, eksploatacija rada, privremenost itd. Uz ovu knjigu mislim da bi bilo dobro pročitati tek izdatu knjigu Bojane Kunst (Artist at work, proximity of artist and capitalism) koja se još specifičnije bavi ovim temama u odnosu na umetnički rad danas. Bojaninu knjigu još nisam pročitao, al poznajem tekstove u kojima se do sada bavila tim pitanjima.

Depression, a public feeling, Ann Cvetkovich
Nakon predhodno pomenute dve navedene knjige autora koji vrlo precizno markiraju stanja današnjeg poretka iz ugla kulturološkog, ekonomskog, političkog i društvenog, Ann Cvetkovich to radi još direktnije – iz ugla afektivnog. Cvetkovich se bavi propitivanjem tzv. „negativnih“ osećanja i raspoloženja kao što su bespomoćnost, nesigurnost, apatija, frustracija, iscrpljenost, depresija, anksioznost, ravnodušnost, itd. kao nezanemarljivim odlikama današnjegsvakodnevnog života pojedinca, posebno kulturne proizvodnje i političkog aktivizma, u neoliberalnom i kapitalističkom društvu. Knjiga ispituje kako putem transformacije individualnih pitanja u društvena, možemo posmatrati proces javnog depatologizovanja tih osećanja i predlaže javno priznanje postojanja ovih stanja na kolektivnom nivou, kao osnovu za promišljanje novih oblika zajedništva, solidarnosti i društveno-političnog delanja. Za mene je ova knjiga trenutno najvažnija, ujedno je i ‘kamen temeljac’ novog umetničkog istraživanja na kojem radim sa koreografkinjom Anom Dubljević u Beogradu poslednjih godinu dana, jer nakon svih procesa osvešćivanja uslova u kojima radim i živim, pogotovu u Srbiji kao zemlji u tranziciji i u trenutku izgubljenih obećanja, ostaje mi kao otvoreno pitanje kako da se sa takvim okolnostima emotivno suočimo, a da ostanemo funkcionalni i motivisani za sveopšti i pojedinačni napredak ili razvoj? Jer, da citiram Ann Cvetković: “Saying capitalism is the problem, doesn’t help me get out of my bed in the morning”. Zato me interesuje kako učiniti da takva pitanja ne ostanu naši pojedinačni, izolovani slučajevi, kako to sistemu odgovara, već zajedničko pitanje koje nas se svih tiče. A ovo me pogotovu interesuje na primeru našeg društva. Ove teme tiču se svih vrsta rada, a za mene mislim da je možda najvažnije da se tiče umetničkog rada, kao jednog od prostora i mogućnosti promišljanja ili predlaganja modela promene ili “boljeg” vremena.

Koji/a teoretičar/ka umetnosti je svojim radom uticao/la na Vaš način mišljenja i razumevanja umetnosti?

Ana Vujanović (teoretičarka, dramaturškinja, autorka) me je kao nekadašnja mentorka, tokom školovanja i tokom samostalnog rada, učila kako da što preciznije artikulišem koncepte i ciljeve svog umetničkog rada; kako da odredim svoju poziciju kao stvaraoca, kao i poziciju samog rada u okviru konteksta u kome proizvodim taj rad; naučila me je da autor ima odgovornost za umetničko delo, iako ne može da kontroliše kako će to delo funkcionisati u javnosti i da ono što radi jeste javna stvar/pitanje (“one is what one does in certain context”); naučila me je o važnosti političnosti samog umetničkog rada itd. Za mene najvažnije – naučila me je da se ne plašim sopstvenih (umetničkih) ambicija, i da ne odustajem od njih.

Neću izostaviti ni čitav ex-YU blok teoretičara i praktičara kao što su Bojana Cvejić, Goran Sergej Pristaš, Marina Gržinić, Bojana Kunst, Ivana Ivković, Janez Janša, Rok Vevar, Jasmina Založnik, Miško Šuvaković, Ješa Denegri koji su svojim radom uticali na moj način mišljenja i razumevanja (izvođačkih) umetnosti. Iako je nemoguće svrstati sve njihove teorije i prakse u jedan koš, ono što je meni važno, jeste činjenica koliko me je taj (u umetničkim krugovima poznat kao “Balkan Mafia”) diskurs naučio da je umetnik interventni društveni subjekt i da funkcija njegovog stvaralaštva nije da izrazi sebe (svoju dubinu, nutrinu) već da utiče na vrednosne, ideološke i druge dominantne sisteme koje prepoznaje u kontekstu u kome stvara, to jest: kontekstu u koji interveniše. Da ne bude da favorizujem samo region – istakao bih teoretičarku Claire Bishop koja je kroz veliki doprinos u polju participativne umetnosti (Artificial Hells), za mene najveći utisak ostavila svojom kontraveznom tekstualnom prepiskom sa Grant Kesterom (Artforum, 2006) u kome uvodi (Ransijerovsko) razmatranje estetskog kao kontradiktornog spoja angažovanog i lepog, kritikujući konvencionalna uverenja da angažovanost umetnosti/umetničkog dela može biti delotvornija, jedino ako se distancira od ‘beskorisnog’ domena estetskog. Slično tome, naveo bih i Borisa Groysa (On Art Activism) i njegov koncept totalne estetizacije sveta kao političnog sredstva transformisanja disfunkcionalnog, status quo karaktera sadašnjice u ‘leš’ mrtve prošlosti koji se izlaže javno pred drugima i služi kao potvrda kraja jednog prošlog vremena.

Koji/a umetnik/ca je svojim radom uticao/la na Vaš način mišljenja i razumevanja umetnosti?

U jednu grupu mogu da svrstam umetnike/ce čiji su umetnički radovi za mene bili prekretnički u konceptualnom razmišljanju o plesu i koreografiji, a i umetničkom delu. Naučili su me da estetsko (čulno, lepo) nije jedini kriterijum i legitiman način vrednovanja (plesne) umetnosti kao specifičnog i relativno autonomnog oblika stvaralaštva; Već različite tačke gledišta: politično, kritično, tehničko, pornografsko, psihoanalitičko, etičko, ekonomsko, feminističko itd. Tu recimo mislim na koreografe kao što su Jerome Bel, Xavier Le Roy, koreografkinje Mette Ingvartsen, Isabelle Schad, Ezster Salamon, Christine de Smedt itd. Uz to, dodao bih i umetnike iz oblasti vizuelnih umetnosti – Rabiah Morue, Fransis Alys, Thomas Hischorn, Phil Colins, Artur Zmijewski, Kazmir Maljevič, Mladen Stilinović itd. Međutim, kada je reč o plesnoj umetnosti kod nas, nezanemarljiv je rad domaćih (regionalnih) umetnika koji su na istom/sličnom talasu konceptualnih praksi ostali reference mog koreografskog razvoja: Dalija (ex Aćin) Thelander, Isidora Stanišić, Bojana Mladenović, Dragana Alfirević, Dušan Murić, Željka Sančanin (HR), Selma Banich (HR), Janez Janša (Emil Hrvatin)(SLO), Willy Prager (BUL) itd.

U drugu grupu umetnika koji su uticali na moje promišljanje plesa i koroegrafije, ubrojio bih umetnike/ce (uglavnom mlađe generacije)sa kojima sam direktno i sarađivao. Nabrajanje i objašnjavanje svakog ponaosob uzimaće strane i strane. Zato ću npr. istaći konstantne saradnje koje imam sa Anom Dubljević, jer kroz naš zajednički rad stalno učim o savladavanju medijuma (plesne) izvedbe, i na formalnom i na sadržinskom nivou. Ana je izuzetno posvećena, predana, analitična i kritična, angažovana, pametna, maštovita, reflektujuća, vredna i retka umetnica/autorka koja me je naučila najglavnije – da zadržavam fokus na konkretne elemente i principe za kojima tragam tokom umetničkog istraživanja. Takođe naučila me je i kako da oblak ideja i koncepata pretočim u medij i formu, odgovarajuću za sam sadržaj, kontekst proizvodnje i svrhu javnog pitanja samog umetničkog rada. Pored Ane, volim uvek da navodim i hrvatsku koreografkinju Sonju Pregrad – sa kojom sam tokom zajedničkih studija, a i profesionalnih saradnji, naučio da budem otvoren za različite estetike i poetike drugih stvaralaca (iako nisu slične sa mojim interesovanjima), kako da u njima vidim kvalitetne apsekte, čak iako se ne slažem sa određenim postupcima itd. Takođe, kroz Sonjin rad, na praktičnom novou uvek iznova i iznova učim o konceptualnoj snazi i političnom potencijalu samog fizičkog pokreta i plesa. Još jedna izuzetna, talentovana, vredna, promišljena, analitična umetnica na našim prostorima. Šta da kažem, volim štreber(k)e! 🙂

Koja predstava/performans/izložba je ostavila snažan utisak na vas?

The Show Must Go On (2001) koju je radio Jerome Bel, prva je konceptualna plesna predstava koju sam video u životu. Na sceni se nalazi 20 izvođača koji izvode različite (individualne i kolektivne) fizičko-performativne radnje i aktivnosti dok se u pozadini konstantno vrte pesme iz pop-kulture (od Bitlsa, Tine Tarner, preko Makarene, Džordža Majkla, Selin Dion, Edith Piaf, sve do grupe Queen). Muzika koja se pušta (sve vreme je pušta koreograf, koji sedi za pultom ispred scene) svojom ritmičnošću, tekstom i sadržajem zapravo gradi dramaturgiju i strukturu predstave. Predstava je zabavna, naporna, zanimljiva…ali za mene najvažnije, bilo je saznanje da ples i koreografija mogu da se prave i tumače kroz razne druge načine i formate, a ne samo putem pokreta. Takođe, ta predstava me je naučila da “koreografisani plesni pokret” može da bude bilo koja vrsta gesta, kretanja, fizičke radnje, čak i fizičkog stanja, a ne samo estetski formalizovana i tehnički struktruirana sekvenca kretanja.

Koji su po Vašem mišljenju ključni problemi koje treba rešavati u polju umetnosti u Srbiji danas?

Mislim da mogu da govorim jedino o statusu umetnosti u Beogradu, a mislim da je u ostalim delovima Srbije tri puta gore. Uslovi u kojima se umetnost danas proizvodi za mene podrazumevaju: nejasne kulturne politike, veoma zastarele repoertoarsko-pozorišne politike, nedostatak strateškog plana za budući razvoj, nedostatak prostora za rad, totalna marginalizacija nezavisne kulturne scene, izuzetno malo, skoro nimalo budžeta za produkcije savremenih koncepata stvaralaštva, nedostatak visokog institucionalnog obrazovanja itd.
Sa druge strane, Srbija u tranziciji je zemlja u koju prodiru odlike kapitalističkog i neoliberalnog društvenog poretka svakim danom sve više i više. U takvom kontekstu, gore pomenuti problemi ostaju manje važni, i kao da se “ad-hoc” rešavaju u okviru profitabilnijeg cilja: uklopiti današnje umetničke produkcije u agende kreativnih i kulturnih industrija, u okviru ekonomije usluga i produkcije znanja. Agende u kojima su umetnici i kulturni radnici zapravo preduzimači, uposleni od strane industrije i vladinih tela, koji su prinuđeni da rade u prekarijatskim/neizvesnim uslovima, nejsanim radnim odnosima i radnim vremenima, uvek spremni u niskom startu da generišu svoj intelektualno-kreativni kapital i pristaju na njegovu eksploataciju, da uvek daju sve od sebe do totalnog samouništenja, koji kao gladni kojot za cilj imaju da se dočepaju te neuhvatljive ptice trkačice, tog neprocenjivog ostvarenja svih samo-ostvarenja, nikada sa drugima, uvek solo – sistemski individualizovani sa svojim ambicijama, ali i ličnim problemima (npr. ukoliko su onemogućeni da produktivno doprinose svojim radom, usled emotivnog ili mentalnog prezasićenja i preopterećenja poslom, bivaju eliminisani iz “trke”, i prepušteni samima sebi), odgovorni sami za sebe itd. Ovakve okolnosti su na žalost, što je još alarmantniji problem, prodrle i u okvire nezavisne kulturne scene i njene samo-organizovane, kritične i (pro-) levičarske vrednosti, prakse i zalaganja za umetnost kao javno dobro. To konstantno dovodi do nastajanja ogranaka koji su ekonomski nezavisni, ali politički bliski sa neoliberalnom (a opet i konzervativnom nacionalističkom) kulturnom politikom koju promovišu (nekada liberalne i demokratske, a danas i desničarske) političke partije. Stoga, u okviru same nezavisne kulturne scene kao da postoje dva tabora (o kojima se ne govori) – onih koji koketiraju sa političkim partijama i onih koji to manje podržavaju, a podrazumeva se prećutna “tolerancija” sa obe strane – jer smo ipak svi i dalje na “istoj” strani. Zanima me rasplet ovog hibrida, ako je uopšte više moguć…

Šta vidite kao alternativu delovanju oficijelnih institucija? Da li možete da navedete neki primer novih, samoorganizovanih ili hibridnih prostora za umetnost?

Mislim da alternative mogu da otvaraju nove, paralelne prostore i prouzrokuju neke manje promene u javnom obrazovnom i kulturnom sistemu. Jer slažem se sa stanovištima, ma koliko god bili cinični, da alternativne inicijative iako važne, ipak ne mogu da do kraja uruše sistem, u kojem celokupna moć nad obrazovanjem i kulturom Srbije u tranziciji i dalje ostaje u rukama političkih partija, koje o glavnim pitanjima odlučuju privatno, ne kroz javne diskusije. Tako da nekako izgleda da možemo jedino da govorimo o rušenju celog sistema ili totalne promene. Međutim, kao i gore pomenute knjige, tako i alternativni prostori za mene nude neki predah u sveprisutnoj atmosferi. I eventualno, mada dosta sporo, mobilišu ljude da bar počnu ponovo da razmišljaju o promeni. Jedno od takvih mesta za mene svakako jeste Matrijaršija – mali kreativni centar, u srcu Zemuna, na preseku urbanog i ruralnog, betoniranog i zemljanog, nezavisnog i turističkog, samoobrazovnog i akademskog, koncenvionalnog i kvirskog, anarhijskog i arhajskog, alhemijskog i kulinarskog, samostalnog i komunalnog – dostupan svakome ko želi da nauči ili druge da uči, da stvara sam ili u zajednici ili sam-a-zajedno. Matrijaršiju najviše volim jer se u njoj osećam da ljudi nisu digli ruke od svega, da ljudi i dalje veruju u solidarnost i uzajamno podržavanje i brigu – a da to nije uzrokovano zastarelim modelima solidarnosti socijalizma ili novim modelima nastalim usled skorašnjih poplava i drugih prirodnih katastrofa. U Matrijaršiji postoje različiti programi, kroz koje se radi sa različitim, ponajviše marginalizovanim slojevima društva, u kojima umetnost ostvaruje svoje potencijale angažovanog, estetskog, ekscesnog, političnog, kritičnog, predskazivačkog i propitivačkog.

IGOR KORUGA

Igor Koruga radi kao samostalan umetnik u oblasti izvođačkih umetnosti (savremeni ples i koreografija). Diplomirao je na master studijama iz etnologije i antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na odseku Solo/Dance/Authorship na Univerzitetu umetnosti i Edukativnom Plesnom Centru (HZT) u Berlinu. Član STANICE od 2006. godine. Učestvovao je do sada u više umetničkih projekata i van-institucionalnih edukativnih platformi lokalno, regionalno i u inostranstvu (TASK / Zagreb, Summer Coaching programme/WorkspaceBrussels, FastForward/ Belgrade/Skopje, KulturKontakt Austria, TanzFabrik Berlin/APAP network, Resonance/Belgrade&Poznan itd.). Bio je stipendista obrazovnog programa danceWEB na festivalu ImpulsTanz u Beču i regionalnog obrazovnog programa NomadDanceAcademy (obe 2009), kao i kancelarije gradonačelnika Berlina (2013). Tokom 2015.godine je bio dobitnik Prve nagrade i nagrade kritike na takmičenju XIX festivala koreografskih minijatura Udruženja baletskih umetnika Srbije (UBUS) i godišnje nagrade NORBS – nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije, za izuzetan doprinos u unapređenju vidljivosti osoba sa retkim bolestima u Srbiji. Od 2015. godine radi kao predavač na Institutu za umetničku igru u Beogradu. Svoj umetnički rad usmerava ka oblastima sola i autorstva i primeni koreografije kao sredstva za propitivanje različitih društvenih fenomena i vrednosti, nematerijalnih formi – jezika i videa.
www.igorkoruga.com :: igorkoruga@gmail.com